mitke.co.rs


    
Photobucket      Photobucket      Photobucket      Photobucket


     Photobucket      Photobucket      Photobucket      Photobucket


     Photobucket      Photobucket      Photobucket     


Kako danas opstaje stari zanat, koliko i kako je evoluirao do danas, kao i na koji način se pravi nova obuća i popravlja stara su mnoga pitanja na koje je danas tesko dati odgovor. 
Popravka obuće je samo jedan segment obućarstva koji se neko odlučio da radi zato što je takav ekonomski trenutak bio 70-ih godina prošlog veka. Kada su posotojale industrije obuće kao što su “Borovo”, “Obuća Beograd”, “Kovačica” to je bila serijska proizvodnja kvalitetne obuće dok se danas prave serije obuće od loših materijala. Kod nas u Srbiji se obućarem smatra samo onaj ko popravlja obuću što je stereotipna predstava o ovom zanatu kao takvom. Sredinom 70- ih godina, obućari su pored nove obuće počeli i da pružaju uslugu popravke, jer je bilo jeftinije bilo kupiti kvalitetnu obuću za manje pare. U to vreme pravila se i naručivala nova obuća koja je izlazila iz standardnih kalupa komercijalne proizvodnje. Kasnije 90-ih godina zbog krize i sankcija ljudi su ostajali bez posla pa su počeli da otvaraju radnje, a pošto su znali samo jedan segment posla krenuli su sa poravkom obuće, jer je i ulaganje u prozvodnju bilo skupo u to vreme. Samim tim znanje usvojeno u fabrici iskazano je na popravci obuće. Danas je to spoj popravke i proizvodnje. Obućari popravljaju obuću jer nemaju u rukama kompletan zanat u rukama, dok kompletan zanatlija, obućar radi i proizvodnju obuće. Vraća se neko vreme posle navale serijske kineske obuće gde ručno rađena obuća po želji i meri kupca uzima primat u ovom zanatu. 

Koje su osnovne mašine u obućarskom radu. Šta je to što je potrebno za popravku i izradu obuće? 

Za popravku obuće pored sitnog alata kao što je: nož, brus, kamen za oštrenje noževa, klešta, makaze razni ukivači, zumbe, čekić potrebne su i mašina za šivenje sa posebnim vratom koja je namenjena za poravku obuće. Pored nje imamo mašine za brušenje i poliranje, kalup za razvlačenje cipela, i presu za lepljenje obuće.
Danas sve više ima različitih vrsta materijala pa mora više vrsta lepkova da se koristi nego nekada. 

Presa za lepljenje služi za lepljenje gume na đon jer su danas većinom zastupljeni poliuretanski i TR đonovi. Pripremi se površina na cipeli koja se prethodno obrusi na mašini za brušenje zatim se izvadi mustra po kojoj se iseče guma i pripremi parče koje se menja. Nanošenjem lepka posle nekog vremena cipela se stavi pod presu koja vrši pritisak i ostavi se neko vreme da se zalepi. Kasnije ide obrađivanje, brušenje ili poliranje voskom i bojadiše se raznim farbama za ivice.

Što se tiče mašine za šivenje ona služi za popravku koja je mahom oslonjena na improvizaciju. Ako je neki deo kože pukao ili mora da se zameni, iskrojiće se deo i stanjiti ivice. Onda sledi lepljenje i prošivanje na mašini. Bitno je da cipelaima istu funkciju i estetiku kao i na početku tako i da posle popravke služi mušteriji. Mašina za brušenje brusi površine koje se namenjene za lepljenje, skida nečistoće, kao i da ravnja i kasnije finišira i skida ivice na obući.

Kalup za razvlačenje cipela služi da se proširi obuća i u nekim slučajevima da se vrati oblik cipeli ako je izgužvana. Po dužini i širini može da se do jednog broja razvuče obuća sve zavisi od kog je materijala napravljenaIma dosta obuće od raznih materijala, a danas se gleda neki komercijalni trenutak u svakom poslu pa kao i u ovim starim zanatima mora da se bira posao. Kožna obuća se uvek isplati popravljati, em što je zdravija za nogu, ima kožnu postavu, pruža i udobnost jer je bolja i kvalitetnija od razne obuće koja se danas nudi.

Svaki zanat ima svoju evoluciju. I ovaj zanat je evoluirao vremenom i nije isti kao pre 50. ili 100. godina. Koriste se i drugačiji alati i materijali i nije kao nekada. Nekada se koristio samo šilo i lepkovi koji su bili na bazi belog luka, brašna i drugih stavri koje se danas ne koriste. Samim tim nabravka repromaterijala vremenom je poskupela jer se danas radi sa hemijom. Fabrike koje su se bavile hemijskom i gumarskm industrijom prestale su da rade pa moramo nabavljati materijale iz inostranstva. Samim time oni imaju i veću cenu, a ekonomski trenutak ovde i okruženju nije takav. Rizik obućara je i kada prima svakakvu obuću na popravku, tj. kao čoveka kome ljudi trebaju da veruju, s razlogom jer mora da se vidi efekat tog rada.

Proizvod tog rada je da mušterija može još uvek da nosi tu obuću, a ne da posle nekog kratkog vremena da to pukne. Niti je meni u interesu to da radim niti u interesu mušterije. U današnje vreme pružanje usluga se tretira kao socijalna kategorija. Naravno to nema podrške u poreskom sistemu jer mesečno treba skupiti puno novaca za poreze i doprinose za radnju pored zakupa zemljišta nabavke materijal i ostalog. Davno je to prestalo da bude socijalna kategorija i gleda se korist od zanata kojim se bavim, jer moraš prehraniti porodicu kao i službenik, medicinska sestra ili policajac, bilo ko… Ja se bavim popravkom isključivo radi egzistencije, a što se tiče proizvodnje tu je istaknuta želja za stvaranjem kao malog umetnika koji čuči u svakom čoveku.

Zanati moraju da evoliraju da ne bi zamrli. Zanati izumiru jer se ne popravlja loša obuća, jer se nema računa raditi i nije u interesu mušterije. Sa druge strane se otvaraju nove mogućnosti u proizvodnji gde nudiš autentičan proizvod od vrhunskih materijala. Zadužen si za odabir materijala, dizajn, proces proizvodnje i radiš i daješ sve od sebe da bi uradio kvalitetan proizvod. Nekad je obuća bila od krzna koje je obmotanog oko noge ili hrastove kore, ili bilo šta što bi u datom trenutku zaštitilo nogu.

Kroz vekove menjao se način rada i način predstavljanja i plasiranja robe kao i materijali od kojih se pravi. Neke izvorne stvari iz obućarstva mogu da se zadrže i do danas. Nekada se obuća pravila na jedan isti kalup jer nije postojalo levog i desnog kalupa do sredine 19. veka . Tada su kalupi podeljeni na levi i desni i ušlo se u upotrebu drvenih kalupa. Sada se radi na plastičnim kalupima od polimera na CNC mašinama. U našoj zemlji sarađujem sa dve firme koje se bave kaluparstvom. Kada neko želi da naruči cipele od aligatorske kože takvi materijali su skupi pa je time i izrada skuplja. To ne može svako sebi da priuštii i najviše se pravi obuća od onih materijala koji su prilagođeni džepu kupca.